Dosta Tog Foliranja

Sedeo sam u bašti jedne poslastičarnice i gledao direktan prenos stravičnog sudara dva automobila. Njihov problem su bile teške telesne povrede i velika materijalna šteta, a moj što ništa od toga nisam mogao da opišem. Nisam znao ni koji su to automobili bili, nisam mogao da razaznam koje su boje, nisam primetio koje je boje bila krv suvozača, nisam čuo na kom jeziku su jaukali, baš ništa. Mogao je pred mojim očima da počne i Treći svetski rat ili da prisustvujem rođenju sopstvenog deteta, opet ne bih znao šta da napišem o tome. Tako sam se osećao tog dana.

Uveče, kad sam stigao kući, glava mi je bila teška kao prosečna lubenica. U tim momentima ne možete ništa, a pogotovo ne da pišete. Zato sam još jednom otvorio kovertu i pročitao kratku poruku koju sam prošle nedelje dobio od jedne izdavačke kuće:

Poštovani gospodine Nabokovski,

jedan od naših urednika pročitao je Vaš rukopis i smatra da je tekst zanimljiv, ali se zbog hermetičnosti - posebno sintakse i misaonih tokova koji su teški za razumevanje - ne uklapa u našu programsku koncepciju domaće proze.

S poštovanjem,

Redakcija

Otkad sam dobio to pismo, osećam se ovako, nikako. Zaista, samo zamislite kako biste se vi osećali da vam neko kaže da ne razume vaše misaone tokove. To je kao da nekom muzičaru kažu da ne razumeju njegove solo deonice, i kako onda da čovek ne upadne u krizu ličnog identiteta, a zbog ovog „koncepta domaće proze“ i nacionalnog identiteta. Pogotovo ako je taj čovek labilan u svojim ubeđenjima, kao što sam ja. Onda sam rešio da pozovem mog najboljeg i, zapravo, jedinog prijatelja, Tolstojevskog.

„Halo, Tolstojevski, šta radiš?“ – pitam, nezainteresovano.

„Ej, evo sedim i razmišljam nešto...“ – znao sam gde to vodi pa sam morao odmah da ga prekinem.

„Kaži mi, jesu i tebi moji misaoni tokovi nerazumljivi?“ – pitam, kao nezainteresovano.

„Ma kakvi, znaš da si ti moja bebica, kapiram ti i govor tela, a o misaonim tokovima da ne govorimo, pratim te kao Misuri Misisipija.“ – kaže egzaltirano.

„Dobro, idemo negde na vinjak da mi pričaš malo o tome.“ – znao sam da vinjak ne odbija.

Vinjak bi nas odbio da je mogao, jer je znao gde to vodi. Prvo smo bili na nekoj džez svirci, gde su devojke vlažile od zvukova i toplote, a mi ostali se znojili kao konji posle pobedničkog galopa. Onda smo još neko vreme pili u jednom haustoru, gde je moj prijatelj malo povraćao, da bismo na kraju završili u nekom velikom stanu za moje pojmove. Uvek tako bude kada izlazim sa Tolstojevskim, uvek se oljuštimo kao kikiriki i onda završimo na nekoj gajbi. Uvek, ne znam kako mu uspeva. Sve u svemu, on se odmah uspavao, a ja sam počeo da se sporazumevam sa neke dve Ruskinje. Strankinja nema baš svaki put, tako da mi je bilo zanimljivo. Njih dve su me pomešale sa saksofonistom one grupe koja je te večeri svirala u onom klubu bez ventilacije. Rekoh im da ne sviram saksofon, ali mogu da dunem. Pitao sam ih odmah i da li su prostitutke, čisto da to raščistimo pošto sam bio švorc. Kad su mi odrično odgovorile, počeo sam da primećujem i neke detalje na njima i osećao da bih mogao da ih opišem. Recimo, boja kose. Jedna je bila izrazito crvena, pa sam je prozvao Marmeladova, dok sam crnku, logično, nazvao Čokoladova. Ova Marmeladova je bila elokventnija, a ja sam voleo te elokventne jebeš mi mater, umesto da se lepo oženim nekom Čokoladovom i bog da me vidi. Čokoladova je samo gledala pohotno na sve strane, a povremeno bi i mene dokačila, tako da mi nije bilo svejedno. Rekao bih da je upala u bure sa nekim afrodizijakom kad je bila mala. Ipak, meni je i dalje više pažnje privlačila Marmeladova, valjda zato što bi sa tim zelenim očima odlično išla uz zidove moje sobe.

Sledeće čega se sećam bilo je vedro jutarnje nebo. Dok sam ulazio u zgradu, u džepu sam, pored ključeva, napipao papirić sa jednim fiksnim brojem telefona, čiji se zbir cifara poklapao sa brojem mog stana, a ispod koga je pisalo „Marmeladova“. Rešio sam da je pozovem kad se naspavam i da je slažem da je tog dana svetski dan hodanja unazad, a ona će mi poverovati zato što ću ja znati baš lepo i do detalja da opišem kako će izgledati ta naša šetnja... I kako će se naše šarene oči sudarati bezbrižno.

Ostalo je još vrlo malo do početka predizborne tišine u Srbiji. Pojavom interneta, i njegovom masovnom uzurpacijom u ovoj kampanji, ta institucija predizborne tišine će uskoro izgubiti smisao. Još jesenas su me zaustavili sa neke lokalne televizije da me pitaju hoće li biti izbora do Nove godine. Rekoh neće, tek na proleće. A hoće li se nešto promeniti, pitaju dalje. Rekoh da naravno da neće. Snimatelj posle toga gasi kameru i razočarano kaže: „Pa šta je ovo, sve isti odgovori?!“

Naravno da je svima još tada bilo jasno da se ništa neće promeniti. Hoće li Čeda ući u Vladu umesto Dinkića i tako preslikati Beogradsku vlast na republički nivo, ili će tzv. naprednjaci moći da naprave neku drugačiju trulu koaliciju, sasvim je nebitno. Suštinski se ništa neće promeniti, to je jedina suština ovih izbora.

Ipak, mogao bi neko do večeras u ponoć da obavesti izvesne političare o nekim stvarima i da im postavi neka zanimljiva pitanja. Recimo, mogao bi neko da pita Tadića da li se, možda, eventualno, seća kako se zvao Premijer u prethodne četiri godine. „Ma onaj sa bradom Borise, na slovo na slovo M“. Stvarno je jad i beda što ovakav režim kod nas nema alternativu, jer ako nešto pitate naprednjake, čuje se samo bla bla bla... „Kako to misliš nemamo konkretan stav ni o čemu, Booože Petra“. Takođe, mislim da bi neko mogao da obavesti kandidata Dačić Ivicu da je i on prethodne četiri godine bio u vlasti, kao i da je podržavao Koštuničinu prvu Vladu. A kad smo već kod Koštunice, njemu bi neko već jednom mogao da objasni da je svaka tačka na planeti istok zapadu i zapad istoku, kao i da pokvareni gramofoni ne prelaze cenzus. Koalicija Preokret bi u minut do ponoći mogla da promeni ime i u BOKS – Bombardovao vas Onaj Ko nas Sastavio. Radikale je najbolje ništa ne pitati, jer se oni u ovoj kampanji ponašaju kao histerično-ljubomorna žena koju je muž ostavio zbog nekog mlađeg i lepšeg komada. Ali, zato je tu Mlađa Dinkić, čija je jedina nada da pređe cenzus decentralizacija mozga. Zato se nadam da su svi oni koji se pojavujuju na njegovim skupovima samo ljudi sa smislom za humor, koji na kraju ipak neće glasati za njega, mada su tako obećali u kampanji, a svi znamo da šta se obeća u kampanji to obično i ostaje u kampanji. Inače, šuška se i da bi ove neke Dverske budale mogle da uđu u Parlament. Odlično, samo neka ih neko pita pre toga: „Odakle Vam za kampanju toliko para?“ – šifra: Kolubara. I za kraj, mogao bi neko još samo da kaže onom Đorđu Drakuli Vukadinoviću, ali na rumunskom: „Dick fumat“ – a on će samo da klima glavom, jer mora da se pravi da razume.

Kad se čovek ovako preseli, jedna od stvari koje mora da uradi u prvih mesec-dva, jeste da nađe novog frizera. Istina da ja i dalje posećujem svoju južnjačku domovinu na svakih mesec-dva, ali nije realno da sad maltretiram svoju rođenu kosu, pa da je tempiram da raste određenom brzinom kako bih mogao i dalje da se šišam kod bata Mike, u starom komšiluku. I onako sam odavno počeo da sedim.

Zato sam odmah u tim dnevnim kvartovskim smucanjima počeo da obraćam pažnju na frizerske radnje i shvatio da ih ima više nego što sam očekivao. Limanski berberin mi je odmah privukao pažnju imenom, ali ne i unutrašnjošću, kod jednog tipa je pisalo samo „Frizer“, ali me ni njegov marketinški trik nije dobio, dok su preostala dva salona otpala jer su više ličila na ženske frizeraje, što su izgleda i bili, samo što su nudili i neko jeftino muško šišanje, onako usput... Međutim, sve sam ih precrtao kada sam čuo za Lakija. Lokalni mangupi su mu dodali i D ispred imena, tako da se ja sad već redovno šišam kod Lakija Dlakija.

Laki ima negde oko 60 godina, brkove u stilu Omara Šarifa, i blagi bosanski akcenat, što me može biti podseća na pokojnog dedu. Evo, juče sam bio četvrti put kod njega, a već me je pitao ono čuveno: „Kao i obično?“. Prvi put kada sam otišao, posle standardne priče o vremenskim prilikama, rekao mi je da voli to što radi, jer nema puno odgovornosti: „Ako te loše ošišam, nema veze, izrašće ti nova kosa.“ – zato nikad ne bi mogao da bude lekar, po sopstvenom priznanju, mada dok me šiša nosi beli mantil.

Nikad do sad mi se nije desilo da moram da čekam red, uvek sam ga zaticao samog u radnji, ali je svaki put neko došao za vreme mog šišanja. Ubrzo sam shvatio da i ti što su dolazili uglavnom nisu mušterije, već Lakijeve komšije koje svrate da popričaju sa njim i prelistaju dnevnu štampu za džabe. Evo, baš juče je bio jedan takav, listao je novine i video nešto o Kopaoniku, pa nam se pohvalio kako je zimus bio tamo. Kada je izašao, Laki mi je u poverenju rekao da bi taj i na mesec otišao samo kako bi posle pričao da je bio tamo. Onda smo mu se obojica malo smejali, ja sa rukama pod onom plahtom, a on sa makazama i češljem u njima. Za to vreme sa radija piči nešto andergraund narodno, tako da još svačeg zanimljivog čujem u tih petnaestak minuta. Kod bata Mike se slušala bolja muzika, ali sam zato uvek, čekajući red, listao raznorazne svetove i skandale. Ovo mi je taman dovoljno za mesečnu dozu.

Definitivno ću nastaviti da idem kod Lakija Dlakija, sve dok mi ne otfikari neki mladež i kaže: „Nema veze, izrašće ti novi.“

Cin-cin-cin.

Začuje se zvonce svaki put kad dobijemo novu isporuku. Ovde dole u magacinu je hladovina. Izborili smo se da ne moramo da nosimo one kretenske uniforme žuto-zelene boje, jer nas u svakom slučaju niko ne vidi. Ima nas troje koji ovde vredno radimo. Maler i ja fizikališemo, s tim što je on nem, što znači da ne progovara ništa pod milim bogom, a i ja mu se ponekad pridružim, pa se čuje samo „cin-cin-cin“. Tu je i Zandra, koja nam je kao neka šefica. Ona ima plavu kosu i onu uobičajenu lepotu na koju možete misliti ujutru kad se probudite ukočeni samo na jednom određenom mestu. To na neki način olakšava ustajanje za posao i istovremeno smanjuje napetost na istom. Siguran sam da bi atmosfera u suprotnom bila vrlo zapaljiva, što nikako nije dobro s obzirom na naše radno mesto. Zandra kaže Maleru i meni čega treba i koliko, mi to onda brzinom svetlosti natovarimo u kamion, te tako pomažemo gomili robe da izađe na pravi put i udomi se naposletku.

Cin-cin-cin.

Ovoga puta je utovar u pitanju. Zandra je malo nervozna, mislim da je sinoć raskinula sa momkom. Inače, ona već ima jedno dete, ali o tome ko je otac postoji više teorija nego o 11. septembru. Ponekad, kad nema ko da čuva malu Zoju, Zandra je dovede kod nas u magacin. To su retki dani kad osmeh odzvanja u ovoj prostoriji. Zoja obožava da igra pantomime sa Malerom i sa mnom, a uvek padne u nesvest od smeha kada mi nešto ispustimo prilikom utovara ili istovara. Ona ima šest godina i dogovorili smo se da mi bude devojka kad napuni dvadeset, ukoliko se ja do tad ne oženim, ili ako budem imao neku super-liberalnu ženu. Inače, to da ja trenutno nemam ni devojku ne moram ni da napominjem, to možete uvek videti po broju pesama koje pišem. Prosta računica, što više pesama, to znači manje tuc-tucanja, a što više slatkog seksanja, to znači manje poezije. Mogu samo da kažem da sam juče napisao tri pesme, posle svakog obroka po jednu. Toliko neiskazanog seksa je trenutno u meni da mislim je počeo da mi viri iz ušiju. Ipak, trudim se da stihovima sve to kanališem u nešto pozitivno, tako da već odavno imam materijala za pravu pravcatu zbirku. Evo vam jedne strofe na uvid:

Život je kao bingo ili tombola,

život je zaključan u magacin,

retko se dobija pa je život pun bola,

zato čujem samo: cin-cin-cin.

To je iz ciklusa magacinske poezije, tako će se zvati novi pravac koji ću pokrenuti, a moja prva zbirka će se zvati „Damage goods“. I baš dok to objašnjavam Maleru, koji se sa svim izrečenim vrlo eksplicitno slaže, zvoni mi telefon i čuje se ženski glas, ali je veza loša, tako da čujem samo: „Možete da mi odradite...kškškškškš... macu“. Rekoh da se ne bavim time, ali moram da vam priznam da mi je zakškškala maštu. Ispostavilo se da zove iz društva za zaštitu životinja i da joj je potrebna reklama za nekakvu mačku, ali me je prethodna misao toliko omela da sam u trenutku potpuno zaboravio da sam svojevremeno dao oglas da jeftino pravim reklame. Prihvatio sam, a zašto da ne, možda to donese izvesno poboljšanje u moj ekonomski ili bar seksualni život... Cin-cin-cin – mnogo bih više voleo ovaj zvuk da označava kraj radnog vremena.

Kada sam stigao kući odmah sam se bacio na rad oko reklame. Znao sam dobro da nam je na prvom mestu potreban dobar slogan i zato sam ga ubrzo i smislio: „Ne ubijajte mačke, ubijajte magacionere!“ – mislim da je to dovoljno upečatljivo. Scenario za reklamu je sledeći: Dovedemo osam mačaka kod nas u magacin i pustimo ih da jure miševe, kojih tamo hvala bogu ima na pretek, a onda pustimo osam kerova u magacin i sve ih tamo zaključamo. Sjajno, kažem ja. Sjajno, ne kaže Maler. Međutim, već sledećeg trenutka, vrata se ruše i vide se samo mačke kako jašu pse. U sledećem kadru Maler i ja ležimo na podu, rastrgnuti, poderane odeće i krvavih ekstremiteta. Pozvao sam odmah ženu iz društva za zaštitu životinja i ispričao joj celu ideju za reklamu, uz poentirajuću poruku na kraju, samo sam dodao da će možda biti malo nezgodno odraditi dobar kasting za uloge pasa i mačaka, ali mi je ona nakon toga rekla da sam pogrešio broj i kškš - prekinula vezu.

Posle toga sam napisao još pet pesama, a onda ujutru još jednu, pre posla, umesto da mislim na Zandru. Ona je došla na posao sva rascvrkutana, i bilo je očigledno da sinoć nije napisala ni jednu jedinu reč. Maler je sve to posmatrao i onda uzeo papir i olovku. Precizno, kao lenjirom, podelio je papir na dva dela, a onda nacrtao mene namrštenog, kako mi reči iskaču iz ušiju, i Zandru osmehnutu, kako leprša. Reči koje su meni iskakale iz ušiju bile su sledeće: Požuda, Bol, Strah, Ljut, Krut, Zandra. Nisam znao da Maler tako lepo crta, ali nisam sada mogao da mu se divim, jer sam bio kao malo ljut. Zato sam ga pitao: Dobro, pametnjakoviću, a gde si ti u svemu tome, zar te nisu učili da crtaš i autoportrete, a? On je na to odgovorio okretanjem druge strane papira, koja je bila bolno prazna, nakon čega su nam se na kratko susreli pogledi, a onda se začulo još jedno: Cin-cin-cin.

Kompanija „Poganini“ pustila je ovih dana u promet novi album sa sličicama, pod nazivom „Izbori 2012“, koji možete pronaći na svim bolje snabdevenim trafikama. Ljubitelji izbora će tako ponovo moći da sakupljaju svoje omiljene političare i da ih sve drže na jednom mestu. Na naslovnoj strani su zgrada republičkog Parlamenta, kao i zgrada Predsedništva, dok su unutar albuma stranke ravnopravno zastupljene. Pored grba svake partije je i samolepljivi predsednički kandidat, dok se ispod njega mogu lepiti sličice prvih 25 sa poslaničke liste. Osim toga, na sredini albuma se nalazi istorijat dosadašnjih parlamentarnih izbora u Srbiji, dok će za svaku stranku posebno biti istaknuti rezultati na prethodnim izborima na kojima je učestvovala, kao i stvarni rezultati rada u prethodne četiri godine. Takođe, u posebnim kesicama sa znakom pitanja možete pronaći i finansijere stranaka. Album se dobija besplatno, uz poziv na glasanje, dok je cena jedne kesice simboličnih 111,6rsd. Takođe, pored imena svake stranke nalaze se i njihovi izborni slogani, koje prenosimo u integralnoj verziji:

SNS – Sa nama je budućnost divna – amnezija kolektivna!
NS – Toma je sad prva liga - izvini Vojo, jebiga.
PSS – (Naša) Porodica iznad svega!
DS - I dalje je plodno tlo da budemo manje zlo...
SDPS – Nije lako biti Rasim!
LSV – Igranka bez prestanka – podržite Čanka!
SPS – Otvara se škola za Dačiće male...
JS – Palma se savijati neće!
PUPS – Svi ćete jednom biti penzioneri, mislite o tome...
LDP – Bradom preko cenzusa!
SPO – Opet je u modi buka – svi za Vuka!
SDU – We do not forget. We are 1%.
SRS – Nećemo u EU, hoćemo ginekologa za Šešelja!
DSS – Zašto Rusija, a ne Srbija...

URS – Umesto Raspale Stranke

Takođe, tu su i slogani predsedničkih kandidata:

Boris Tadić – Triput je, ipak, triput...

Tomislav Nikolić – Dosta! Ili skačem sa mosta...

Ivica Dačić – Treće prase za državu od betona!

Čedomir Jovanović – Ako verujete da je istina, onda ništa...

Aleksandar Martinović – Ni ja ne znam ko ste Vi!

Zoran Stanković – Odbrana zdravlja ili obdukcija - izbor je Vaš!

Vojislav Koštunica – (još uvek nije obavešten da su raspisani i predsednički izbori)

P.S. Zveri Srpske su na listiću pod rednim brojem osam...

Ovo je tek drugi put da mi je ta fora stvarno smešna :)

Trenutno ništa... U mom kraju je upravo nestala struja. Čak je i FK Vojvodina rešila da danas igra prvenstvenu utakmicu u dnevnom terminu na molbu Elektroprivrede, ali očito nije pomoglo ni jednima ni drugima. Sada je neizvestan i nastup izvesne Ane Nikolić u klubu preko puta. To me, logično, vraća u neka mračnija vremena, kada bismo se u ovakvim prilikama okupljali oko tranzistora i igrali razne društvene igre, od kaladonta, preko slova na slovo, do zagonetnih ličnosti. Ima sličnosti...

U mom kraju su se nedavno pojavile Nindža kornjače... Brinem se za njih, kako li će se one snaći u ovom mraku? Naime, pre par nedelja sam se vraćao kući noću, i nisam ni primetio da je poklopac šahta ispred zgrade nestao, kao i da sam prošao par santimetara pored prave pravcate crne rupe. Sad kad razmislim, bilo je strašno, tj. bilo bi strašno, višestruki lom noge u najavi, a ne smem ni da zamišljam šta bi bilo da je unutra upao neki klinac iz komšiluka. Svi su besneli i proklinjali ko zna koga, ali ja sam znao da su to Tinejdž Mutant Heroji, ali nikome nisam rekao. Međutim, kad sam sutradan prošetao po kvartu, video sam da su skoro svi šahtovi isparili. Shvatio sam da je u pitanju čitava armija Nindža kornjača. Očigledno su prevazišli renesansu i sada ih sigurno ima i impresionista i eskpresionista, modernista i postmodernista, a možda i poneki avangardni pripadnik vrste...

To me, logično, vraća u neka starija vremena, kada se ispred zgrade prodavao benzin na crno. Komšija Ljuba Nindža je bio prava avangarda, on je prvi počeo da meša benzin sa vodom i tako počeo da zarađuje više od svih. Uskoro je držao pravi mali monopol nad prodajom benzina u kraju, a nije mu mnogo trebalo ni da otvori pumpu sa ilegalnom menjačnicom. Dakle, jedan posao je legalizovao, a krenuo je sa drugim protivzakonitim. Bio je mudriji od učitelja Splintera i svi smo mu se divili dok jednog dana, mnogo godina kasnije, nije završio u zatvoru.

Dinar ovih dana dostiže rekordan minimum u odnosu na evro, ali to valjda nema veze ni sa čim. Izborna kampanja se polako zahuktava i možda je ovo nemanje struje zapravo jedini način da sačuvamo mentalno zdravlje. Dakle, ipak neko misli na nas. U svakom slučaju, samo sam hteo da kažem da svi krajevi bez struje liče jedan na drugi, a sa njom je svaki lep na svoj način.  

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Boris Tadić da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluvo doba noći iz kafane da ispriča vic.  

Elem, u Briselu prave eksperiment s miševima: kako reaguju kad piju konjak, viski, votku i šljivovicu. Ovi koji su pili konjak, odali su se raskalašnosti u kavezu, jurili su mišice, plesali. Ovi koji su se napili viskija bili su mamurni i agresivni, ovi s votkom su bili ravni kao patos i nisu mogli da se maknu dalje. A ovi što su se napili šljivovice izazvali su veliko iznenađenje među naučnicima. Oni su se uhvatili za rešetke kaveza i počeli da viču: „Mac, mac, mac, mac!“ 

Za to vreme, za istim stolom sa Tadićem, posedao je i ostatak prve DS petorke: Điki, Šuki, Peki i Vojvoda Del Bojan Pajtić. Čujem ih kako se glasno smeju i još mu i aplaudiraju, a predsednik im kaže: “Sviđa vam se, a? Ko se najglasnije nasmeje biće kandidat za Premijera!”, tu sam već morao da prekinem vezu i obavestim gen.dir. Telekoma, Branka Radujka, da nema ništa od njegovih pretenzija na premijersku fotelju, kao i da ga zamolim da blokira ove Tadićeve pozive ka mom broju. Ako je i od Predsednika, mnogo je. 

Međutim, to nije bio kraj mojim mukama. Naime, ujutru sam se probudio nenaspavan, uz doručak sam listao novi broj “Politikinog zabavnika”, gde sam simbolično naleteo na strip o Iznogudu, kada me je prekinula zvonjava telefona. Bio je to gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas. Rekog mu da ne živim u prestonici i da ovi kampanjski pozivi stvarno nisu neophodni, ali je on bio uporan:

“Ne, ne, samo slušaj ovaj fazon. Izjavio sam juče da DS u budućnosti mora oštrije da reaguje i da smeni ljude koji nisu sposobni da obavljaju svoj posao. Rekao sam da sam ja lično u Beogradu otpustio petnaest ljudi koji su na pozicije došli kao stranačke ličnosti, a nisu dobro radili.”

“Dobro”, rekao sam, “znači otpustio si i samog sebe?”

“Ne... Kako to misliš?”, zbunio se za trenutak.

“Pa, ti si stranačka ličnost, a nisi radio dobro.”

“Daaa, ali kako ne razumeš, ključno je ono “u budućnosti”... U budućnosti moramo oštrije da reagujemo, kako ne razumeš? “U budućnosti” znači tek posle izbora.”

Tu sam morao da prekinem vezu jer mi je neko zazvonio na vrata.

Bio je to pokrajinski premijer, Del Bojan Pajtić. Njemu uopšte nije bilo do viceva. Naime, nedavno su počeli da ga progone revizori, jer je sebi i svojima nezakonito uvećao plate. Rekao mi je da je on samo mirno sedeo u svojoj kancelariji, kada mu je, ničim izazvana, stigla odluka Skupštine Vojvodine da se plate svih zaposlenih u pokrajinskoj administraciji povećaju za par desetina hiljada dinara, a njegova, konkretno, za 65.000. “Ja tu stvarno ništa nisam mogao.”, kaže mi i uplašeno me pita: “Je l’ mogu ja da se sklonim ovde kod tebe, samo dok prođu ovi izbori?”. Zaključao sam ga u podrum, samo da ga skinem s vrata.

Onda upalim TV i počnem da vrtim kanale, ali oni mi i dalje ne daju mira... Na jednom kanalu uhvatim reprizu izrazito popularne emisije, u kojoj je gostovao Ministar spoljnih poslova.

“Ministre, šta je po Vama najjači utisak?”

“Vuk Jeremić.”

“Dooobro... a van liste?”

“Jeremić Vuk!”

“Dooobro... može neki vic za kraj?”

“Bio jednom jedan Vuk... Jeremić.”

(neprijatna tišina)

“Dooobro... I, šta je bilo posle?”

“Pa ništa... I posle Vuka Vuk. To je taj vic.”

Prebacim kanal i već na sledećem me u zasedi sačeka Ministar Proliver Dulić Uveok. Priča o začaranim krugovima i magičnim fondovima. Kaže da mu je jedan prijatelj ispričao vic o tome kako za radno mesto konkurišu Srbin, Albanac, Mađar i Rom. Pitanje je ko dobija posao, a odgovor: “onaj ko je član Demokratske stranke”. Kaže kako to moramo da promenimo, u budućnosti. Kaže i da smo siromašni, jer se rasipamo, jer smo neštedljivi u svim resorima... Novinar ga tu prekine i pita: “Jeste li Vi beše onaj Ministar čije je Ministarstvo potrošilo 25.000 eura na sajt, koji realno vredi 25 puta manje... Vi mora da se šalite?”, a Proliver odgovara: “Ne, malopre sam pričao vic, sad pričamo ozbiljno.”

Ugasio sam TV i otišao na internet. Otvorio sam jednu društvenu mrežu i prvo što mi je iskočilo bila je izjava Jelene Twitter: “vlast ne sme biti arogantna”, ali mislim da većina ljudi nije primetila ono dopisano sitnim slovima: “u budućnosti”.  

Uglavnom, da ne dužim, ova moja agonija se nastavila još dva meseca, za koja su predstavnici vlasti i opozicije išli svuda po zemlji i zabavljali građane pričajući im razne fazone i fore, čak su i otvorili besplatnu telefonsku liniju, simboličnog naziva “Poli(ti)fonija”, gde možete poslati sms poruku sadržine “vicoteka_(stranka po izboru)” i smeh do suza je zagarantovan.

Kada je konačno počela izborna tišina, tačnije dan pred izlazak na birališta, neko mi je zazvonio na vrata, baš dok sam gledao finale engleskog FA Kupa. Nemalo sam se iznenadio kada sam u hodniku ugledao celokupnu vrhušku Demokratske stranke. Tadić je gurnuo vrata, ušao prvi, i usplahireno mi rekao: “Čuli smo da se Del Bojan krije kod tebe u podrumu. Moramo i mi tamo, samo dok prođe cela ova frka...”,  i morao sam da ih pustim, šta ću, samo sam želeo da odgledam finale do kraja na miru.

Kad se utakmica završila, prebacio sam na “javni servis”, gde su objavili da je DS ponovo pobedio na izborima i da će definitivno opet formirati i novu Vladu Srbije. Skupili su gomilu analitičara i sada je već krenula rasprava o tome ko će biti novi Premijer... U tom trenutku sam se setio da sam zaboravio da sklonim onu šljivovicu iz podruma, ali već je bilo kasno. Čuo sam da je ekipa iz podruma već razvalila vrata i da su počeli da viču: “Ajmo revizori, novinari, šiptari, anđeline, platani, cigani... ajmo bre!”

Mirno jutro u jednoj maloj beogradskoj mesari poremetila je komšika Sneža, kada je svojim visokodecibelnim glasom saopštila: “Porodila se Severina!“. Mesar Mile je prestao da preseca mrtve piliće, baka Stana je prestala da broji kusur, a komšija Pera je prestao da češe muda kroz džepove. „I, šta je?“, upita mesar Mile. „Muško!“, razdragano odgovori komšika Sneža. „Ma ne pitam te to, nego ono... je l’ Srbin ili Hrvat?“, pojasni pitanje Mesar Mile. „Pa...“, zausti zbunjeno komšika Sneža, ali dok se ona prisećala nalaza sa ultra-zvuka, koje je čitala u Blicu, umeša se komšija Pera: „A rodila je malog Uju, šta bi drugo mogla da rodi ta hrvatska kurvetina...“

Mirno jutro u jednoj maloj splitskoj mesari poremetila je komšinica Josipa, kada je svojim visokodecibelnim glasom saopštila: “Porodila se Severina!“. Mesar Mate je prestao da preseca mrtve piliće, baka Blanka je prestala da broji kusur, a komšija Ante je prestao da češe muda kroz džepove. „I, što je?“, upita mesar Mate. „Muško!“, razdragano odgovori komšinica Josipa. „Ma ne pitan te to, nego ono... je l’ Hrvat ili Srbin?“, pojasni pitanje Mesar Mate. „Pa...“, zausti zbunjeno komšinica Josipa, ali dok se ona prisećala nalaza sa ultra-zvuka, koje je čitala u Jutarnjem listu, umeša se komšija Ante: „A rodila je malog Čedu, šta bi drugo mogla roditi ta srpska kurvetina.“

Severina, poznata i kao Balkanska Anđelina Džoli, izjavila je da će se dete zvati Aleksandar, a da je inspiraciju za to dobila upravo kada je gledala kako Anđelina glumi Olimpijadu, majku Aleksandra Makedonskog. Na pitanje da li planira nastavak karijere ili će se posvetiti roditeljstvu, poznata pevačica, glumica i rediteljka, izjavila je da za veliki povratak priprema novi porno-film, u kome Srbi ponovo jebu Hrvate...

Posle ove njene izjave, na hitnoj, ali telefonskoj, sednici Vlade Srbije, rešeno je da se Severinin film unapred proglasi jednostranim smećem i označi kao običan porno-politički pamflet. Osim toga, oglasio se i predsednik Srbije lično, poznatiji kao Boris Tadić, koji je izjavio da Severinin film neće biti realan i da je vreme da se razbije fama o Srbima kao velikim jebačima, koja se stvorila u zapadnim medijima poslednjih decenija. Predsednik je tom prilikom izjavio da samo u njegovoj najbližoj porodici ima nekoliko obrnutih primera: „Evo, na primer, moja tetka Bilja, ona je svojevremeno redovno letovala u Dubrovniku, imala je tamo nekog čika Krešimira i svi smo znali da se nije vraćala kući sa osmehom na licu samo zbog lepota Jadrana. Ili, na primer, moja prva žena, koja je takođe Srpkinja, priznala mi je da je u mladosti bahanalisala na Hvaru sa nekim lokalnim tipovima. Tako da... ja mislim da bi bilo pošteno snimiti jedan zajednički film, dakle, da se napravi neka mešana četvorka, pa da svako jebe svakog, tako je i bilo, ja bih na primer to voleo da gledam...“, završio je izlaganje zabrinuti predsednik.

Za to vreme, nova hrvatska Ministarka vanjskih poslova, Vesna Pusić, u skladu sa svojim prezimenom je izjavila da će Severinino novo ostvarenje biti nešto najlepše i najbolje što se dogodilo Hrvatskoj još od Bljeska i Oluje: „Posle ovog povijesnog trenutka, definitivno nema povlačenja tužbi!“, izjavila je Pusićka, a onda dodala i da već oseća da će na premijeri Severininog drugenca otežano disati, pogotovo na scenama završnice...

Za to vreme, u Srbiji, revizor diže prijave protiv dva ministra i svih nemogućih gradonačelnika, direktori „EPS“ opet dižu svoje plate u nedogled, računi za gas se dižu u nenormalno, najavljuje se dizanje starosne granice za odlazak u penziju za još dve godine, marže na osnovne namirnice se dižu konstantno... Tako da, ne znam za vas, ali meni se diže.

Džon nije voleo nered. Radio je kao bibliotekar u jednoj maloj njujorškoj biblioteci i stalno je slagao knjige na policama. Danas je dugo tražio roman koji će početi da čita, pošto je upravo završio sa prethodnim, tragao je i tragao, uzimao knjige sa polica i vraćao ih nazad nakon kraćeg razmišljanja, sve dok nije naleteo na jednu nepravilnost. Primetio je da se između dva Markesova dela nalazi jedna tanka knjiga, njemu nepoznate autorke. Naravno da to nije moglo da ostane na tome, tako da ju je odmah skinuo sa police i počeo da je proučava. Korice su bile čitave, strane su se teško okretale, kao da je niko nikad nije pozajmljivao, a i dizajn je bio moderan, poprilično šarenolik. Ipak, nigde nije bilo podataka o izdavaču ili o godini izdavanja. Džona je ovo istinski zaintrigiralo, jer se u njegovom bibliotekarskom poslu retko dešavaju bilo kakva uzbuđenja...

Living is easy with eyes closed, misunderstanding all you see.
It's getting hard to be someone, but it all works out.
It doesn't matter much to me...

Otišao je do službenog kompjutera i ukucao ime autorke: Strawberry Fields... Nije bilo rezultata. Naravno da je i on pomislio da se radi o nekom pseudonimu, mada je Fields relativno često prezime, evo ima baš jedan košarkaš u Niksima koji se tako preziva, ali ime je bilo čudno, mada je jednom negde pročitao da se u nekim kulturama ljudima daju imena po voću. Ipak, sve to je sada bilo manje bitno. Onda je ukucao i naziv knjige: „Forever“... Opet ništa. Proverio je još par puta, čisto da eliminiše mogućnost greške, ali je kompjuter stalno odgovarao da nema odgovarajućih pogodaka... I tek onda se setio. To ime, naravno da ne postoji, pa to je naziv neke pesme, koje pesme, ne može da se seti trenutno jer više razmišlja o tome kako je ta „stvar“ uopšte dospela na njegove police, nego o tome odakle mu je poznato... Da! „The Beatles“, nikad ih nije voleo, čuo je neke pesme koje su mahom starije od njega, ali ga nikad nisu privukle, on je voleo džez i bluz, a ne to tandrkanje sa ženama koje vrište u pozadini, naravno da nije ni mogao da čuje tekstove od te vriske, nije ni čudo što se otežano setio naslova ove pesme...

No one I think is in my tree, I mean it must be high or low.
That is you can't, you know, tune in, but it's all right.
That is I think it's not too bad...

Naravno da je Džon odmah nakon toga krenuo sa čitanjem, ali ne kako to obično radi, zavaljen u svojoj stolici, sa nogama na stolu kada nema nikoga u blizini, već ovoga puta stojeći, čak povremeno i hodajući po prostoriji. Nije ni čudo što je to radio, s obzirom na to da je već na prvim stranicama shvatio da je ta knjiga, zapravo, o njemu... Tačnije, delimično je bila o njemu. Jedno poglavlje je opisivalo njegovo detinjstvo, a drugo neke devojčice sa smešnim imenom – Bebel. Delovi o Džonu su smešteni, normalno, u Njujorku, dok su poglavlja o Bebel sva smeštena na različitim krajevima sveta – Rio, Japan, Indija, Kairo, Dalmacija, Pariz, Liverpul, Njujork... Delovi o njemu su bili prilično verni, ali ne sasvim tačni, mada se sve to zajedno uklapalo u koncepciju romana. Džon je do kraja radnog vremena pročitao trećinu knjige, a onda ju je spakovao u svoju torbu i uznemireno otišao da čeka metro. Od biblioteke u kojoj je radio do njegovog stana se morao preći dvocifren broj stanica, tako da je imao i više nego dovoljno vremena da sa čitanjem stigne do sadašnjosti. Primetio je da, od trenutka kada se on zapošljava u biblioteci, sve postaje nekako realističnije, ali i dalje zadržava neku rastrzanu notu. Bebel u međuvremenu postaje violinistkinja i ta raštimovanost mu nikako ne ide uz nju, tako da počinje da sumnja da ona nije autor, već kao da je neko pisao o dve osobe koje ne poznaje ili, eventualno, jedva poznaje. Mada, još više uznemiren ovim iznenadnim uplitanjem nekog stranca u njegov mirni život, Džon u tom metrou priznaje sam sebi da je ta knjiga ipak odlično napisana... Ali, kako?

Always know sometimes think it's me, but you know I know and it's a dream.
I think I know I mean a “yes”, but it's all wrong.
That is I think I disagree...

Džon ulazi u svoj stan i shvata da je u knjizi sve opisano onako kako jeste. Počevši od poteškoća njegove majke prilikom porođaja, preko strogog vaspitanja koje je dobio od oca protestantskog sveštenika, zatim bubuljičavog tinejdžerskog doba koje je uglavnom proveo usamljen, do početka samostalnog života u stanu sa gomilom satova. Uopšte, Džon je bio vrlo precizan i tačan i, ne znam da li sam rekao, nikako nije voleo nered. Bebel je, bar po onome kako je opisana, bila sušta suprotnost u odnosu na njega. Ali, ipak, autor knjige je baš u isticanju tih njihovih ekstrema pronalazio čudne veze između ovo dvoje ljudi koji se nikad nisu sreli. Pre nego što je nastavio da čita, Džon je pokrenuo svoj lap-top i na internetu pronašao pesmu “Strawberry fields forever”. Preslušao je jednom, a onda nastavio da čita, povremeno ponovo puštajući pesmu. Ta pesma ga je vraćala u prošlost, dok je knjiga u poslednjem delu već zakoračila u budućnost. Stigao je do dela kada Džon prvi put vidi Bebel, na nekom koncertu gde ona svira violinu, a ubrzo posle toga se upoznaju. Poslednjih tridesetak stranica knjige predstavljali su početak jedne od najlepših ljubavnih priča koje je Džon ikada pročitao, a nije imao razloga da bude subjektivan, bez obzira što je on bio jedan od dva glavna junaka. Pročitao je gomilu knjiga, ali nikad nešto ovako lepo i toplo, a sa druge strane, ipak, realistično. Nije mogao da se do poslednje stranice ne zaljubi, i u toga ko je sve ovo napisao, i u Bebel, pa čak i u sebe, na kraju krajeva. Nije mu ni na kraj pameti bilo da njega neko posmatra na taj način, zapravo, nije mu ni na kraj pameti bilo da njega iko uopšte posmatra. Međutim, na toj poslednjoj stranici, nakon što junak Džon shvata da će zauvek voleti Bebel, ona misteriozno nestaje...

Let me take you down, 'cause I'm going to Strawberry Fields.
Nothing is real and nothing to get hung about.
Strawberry Fields forever...

Džon je onda još jednom pustio pesmu i razmišljao... Šta bi to moglo da znači, kakva je to poruka, ko li mu je poslao, šta bi sad trebalo da uradi... Mnogo pitanja mu se vrzmalo po glavi. Onda je razmišljao o svemu tome što je pročitao u celini, pa onda o svemu tome pojedinačno, da bi mu odjednom zazvonilo to što se pred kraj romana pominje nekakva šuma i kako nije lako u njoj pronaći ono što se traži, i kako se mora biti strpljiv... I slušao je pažljivo reči pesme i onda je odjednom sve povezao: Šuma u Njujorku mora biti Central park, a sada se dobro seća da tamo postoji memorijalni centar posvećen njegovom imenjaku Lenonu, nalazi se u zapadnom delu parka, praktično preko puta zgrade de je Lenon živeo i gde je ubijen, stoji tamo već četvrt veka i zove se “Strawberry fields”... Sada je već znao šta bi trebalo da uradi, krenuo je do tamo peške, za šta mu je bilo potrebno svega oko pola sata hodanja, što je za Veliku Jabuku bila prava sitnica. Kada je stigao do memorijala, na kome je bio samo jednom i to pre mnogo godina, podsetio se da njegov centralni deo izgleda kao ogromna meta za pikado sa ucrtanim simbolom mira. Po njemu su bile razbacane sveće i cveće, koje su donosili Lenonovi obožavaoci i preživeli hipici. Džon je polako došetao, nije bilo nikoga u blizini, duboko je uzdahnuo i došao do centra tog velikog kruga, do one tačke gde se u pikadu dobija pedeset poena... Tu je bila ispisana samo jedna reč: “IMAGINE”. U sledećem trenutku, na poslednjoj u redu klupica, Džon je konačno primetio jednu žensku figuru... Krenuo je ka njoj, bila je baš onakva kako je Bebel opisana, sa tom divljom, skoro pa indijanskom, lepotom. Džon, još smotaniji nego što je opisan, seo je do nje i ćutao neko vreme, a onda konačno progovorio:

“Zdravo, Bebel...”

“Zdravo, Džone...”

“Kada si pročitala knjigu?”

“Pre tri godine...”

“Pre... I?”

“I... Šta I? Dolazim ovde svako veče i čekam da se pojaviš... Kad kažem svako, mislim i na Božić i na Novu godinu...”

“Ali... Ja sam tek danas došao do knjige, pročitao sam je za par sati... I evo me sad ovde, pored tebe...”

“Sećam se kako je meni bilo tog prvog dana... Sada sam već kul, samo sam čekala da konačno dođeš...”

“Imaš li ideju ko je sve ono napisao?”

“Noup.”

“Dobro... I, šta ćemo sad?”

“Pa... Sad ćemo dalje da zamišljamo, zajedno...”

U petak smo išli na tu izložbu. Znali smo kada počinje zvanični program, ali smo kasnili. Nismo ni krenuli na vreme, nije nam bilo toliko bitno, bilo je lepo što je bio petak i što smo mogli da uživamo u zimskim radostima. Išli smo preko parka da bi ga K. slikala tako prekrivenog snegom. Držao sam joj kišobran iznad aparata dok je to radila i videlo se da je baš srećna zbog snega. Meni je isto bilo detinjasto lepo, ali gde baš sad da zaboravim rukavice... Kad smo izašli iz parka, bus nam je pobegao ispred nosa, tako da smo rešili da idemo peške do centra. To je doprinelo još većem kašnjenju, ali možda je to zapravo bio i idealan tajming. Odmah na vratima smo se sudarili sa Tišmom... Zato valjda sad i pišem ove redove... K. i ja smo se nekako refleksno ukipili, ukopali smo se u mestu, dok su novopečenog dobitnika NIN-ove nagrade vukli za rukav da se slikaju sa njim. Jedan momak sa poteškoćama u govoru mu je nešto pričao, a Tišma je izgledao kao da ga savršeno razume. Valjda je on zvanično otvorio taj događaj i sada je pokušavao da se kroz gužvu probije do izlaza. Mi smo tada rešili da mu ga oslobodimo i na brzinu smo izbacali poglede na celokupnu postavku. Sve je to moglo da se vidi i na internetu, ali mi je bilo drago što je bila gužva na toj izložbi Neodinosaurizma. Međutim, kada smo krenuli napolje, opet smo naleteli na Tišmu... Išli smo iza njega u jednom dugačkom i mračnom hodniku, na čijem kraju je stajao policajac, a na par metara od njega je bila grupica klinaca. Tišma je polako hodao i, zakopčavajući svoj kaput, tiho i nečujno prošao između njih... Klinci su pomislili: Evo još jednog matorca koga nećemo da primećujemo... Policajac je pomislio: Kakvi sve perverznjaci ne zalaze po ovim izložbama... K. je pomislila: On kao da nije ovde... A ja sam pomislio: Znači tako izgleda pravi pisac... Šalim se, pomislio sam kako je taj njegov tihi prolazak, između predstavnika mlađe generacije i predstavnika sistema, baš na pravi način odslikavao njegovu priču: Kad se proslavio kao roker, već je bio previše mator za te stvari, a kad se proslavio i kao pisac i kada je na neki način prihvaćen i od sistema, on već nije bio ovde... I bilo je i divno i strašno gledati ga u svim tim intervjuima nakon dobijanja nagrade: Divno baš zbog te totalno iskrene i jedino moguće skromnosti, a strašno, upravo i paradoskalno, isto zbog toga... Bilo je očigledno da mu sve to stvarno smeta i da ga jako remeti, toliko da mi se čak i ovoliko njegovo pominjanje u ovim beznačajnim redovima čini kao nepristojno uznemirivanje čoveka koga su, skoro svi, već bili zaboravili... Posle sam, u povratku kući, u jednom trenutku, uhvatio sebe kako ne mogu da se setim njegovog imena, a kad sam se dosetio, shvatio sam da ga je možda i on sam tražio negde te večeri...